Tumačenje tišine

Jelena Drvendžija

 

''Toliko je stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.'' (I. Andrić)

Pre nekih četvrt veka, ranih devedesetih godina prošlog veka, kada sam ja prvi put došla u kontakt sa Aikidom – nije bilo Interneta i zemlja je bila pod sankcijama. U Aikido krugovima razmenjivale su se VHS kasete, njih svega par: jedna nakojoj su bili snimci O'Sensija i Morihira Saita, i još jedna ili dve sa snimcima neke manifestacije pod nazivom Aikido Friendship Demonstrations – u suštini snimak predavanja nekoliko viđenijih japanskih učitelja. Pored toga, koliko se sećam, pričali su na japanskom. I to je bilo sve.

Sada ćemo premotati film na sadašnji trenutak. Jedan od učitelja sa te VHS trake vodio je ovog meseca seminar u Sofiji. Naravno da sam otišla da ga vidim.

Šta sam očekivala od učitelja Jamade? Za razliku od mlađih Aikidoka, nisam očekivala spektakl. I znala sam da neću zateći ispraznog virtuoza čije će ekstravagantne bravure svi ostali s mukom pokušavati da ponove. Spektakl je pristupačan otupeloj osećajnosti. Barem ja to tako vidim.


A šta sam ja videla? Videla sam Aikido Kihon: ni jenog trenutka nije se upuštao u isprazno tehničko komplikovanje i vatromete. Insistirao je na 'preciznoj liniji' - videla sam boken u njegovim rukama, mada ga nije uzeo u ruke; videla sam preciznost u radu nogu. Pokazao nam je lekciju da se napad sasvim prirodno uklapa i u kretanje unazad kao i u korak unapred. Ovu ideju razradio je kroz sva tri treninga: na prvom je pokazivao ulaske na Shomen uchi – korakom unapred ili unazad. Pokazivao je kako se iz Aihanmi hvata prirodno prelazi u Gyakohanmi bez primetnih šavova. Isto važi i za Shomen uchi. Čitav jedan trening posvetio je ulasku koji podrazumeva Ushiro tenkan i podizanje ruku u Hasso položaj – u situacijama kada bi se inače inuitivno kretali unapred. Treći trening posvetio je različitim ulascima na Yokomenuchi – opet sa ulascima korakom unapred ili unazad. Da li sam pomenula da je svako objašnjenje obuhvatalo tačno tri pokazivanja tehnike uz par ključnih reči?! Zaobilazeći jezičke barijere, učitelj Jamada je podučavao očiglednošču pokreta i ideje. Ostalo je bila tišina i rad.

Učitelj Sato je, za razliku od toga, sva tri treninga radio Henkawazu: izvedene tehnike koje zanebesaju maštu bogatsvom mogućnosti koje se otvaraju pred nama – ako precizno koristimo kretanje i ritam.

I tako, vrlo staromodno i bez milosti prema modernim senzibilitetima: šest sati istinskog rada na sebi sabijenih u jedan kratak vikend. Lekcija o jednostavnosti i finoći precizne tehnike. Nikakav spektakl, samo istinita tehnika. Precizno kretanje i jasna ideja vodilja.

Ali više od svega toga, učitelj Jamada ostavio mi je utisak koji sam već godinama navikla da ponesem sa seminara učitelja Tade. Podsetio me je na priču o onim ogromnim planinama koje lokalni narodi smatraju sretnim. Planine imaju sve osobine bogova, daleke su i nepristupačne... mesta sa kojih dolaze vetrovi. Večito vidljive i prisutne i brzi potoci i hladni, nadgledaju sve, ali nikada nisu ni blagi susedi ni bliski prijatelji. Lokalna plemena ih poštuju i obožavaju kao bogove, ali ih se klone.

Zapadnjaci se penju po njima i umiru od hladnoće i gušenja. (Osmeh included)

Seminar Jamada senseija u Sofiji
11 - 12. mart 2017.